Moć jezika prihvatanja
Moć jezika prihvatanja

    Osoba sposobna da oseti i prenese stvarno osećanje prihvatanja ima moć da pomaže drugima. Njeno prihvatanje drugoga, takvog kakav jeste, važan je faktor jačanja odnosa kroz koji jedna osoba raste, razvija se, konstruktivno menja, uči da rešava probleme, kreće se ka psihičkom zdravlju, postaje produktivnija i kreativnija i ostvaruje svoje potencijale. Kada pojedinac oseti da ga druga osoba doista prihvata, takvoga kakav jeste, onda postaje slobodan za kretanje i počinje da razmišlja o tome kako bi se promenio, rastao, kako bi postao drugačiji, kako bi mogao da ostvari ono što potencijalno nosi.

    Jezik prihvatanja usmeren ka detetu otvara dete, oslobađa ga da podeli svoja osećanja i probleme. Kada roditelji nauče kako detetu rečima da pokažu svoja osećanja prihvatanja, dolaze u posed oruđa kojim mogu da proizvedu neverovatne stvari. Mogu da nauče dete da prihvata i zavoli sebe i da stekne osećanje vlastite vrednosti. Mogu da olakšaju detetu da razvija potencijale koji su mu genetski dati, i pomognu da razvije veštine samostalnog rešavanja problema.

Od svih efekata prihvatanja najvažnije je osećanje deteta da je voljeno, jer prihvatanje drugoga onakvog kakav je zaista i jeste čin ljubavi: osetiti se prihvaćenim – znači biti voljen. To osećanje doprinosi rastu duha i tela.

 

Prihvatanje se mora pokazati

 

    Jedna svar je kada roditelj oseća da prihvata svoje dete, a sasvim druga da pokaže da ga prihvata. Sve dok prihvatanje ne dopre do deteta ono na njega ne može uticati. Roditelj mora da nauči kako detetu da pokaže da ga prihvata kako bi se ono osećalo prihvaćenim.

    Moguće je da ljudi misle da je prihvatanje nešto pasivno – stanje uma, stav, osećanje. Svakako, prihvatanje i proističe iz toga, ali delotvorno može uticati na drugu osobu tek kad se pokaže.[1]

[1] Profesionalni psihološki savetnici i psihoterapeuti na svojim formalnim obukama, između ostalih veština uče i razvijaju veštinu saopštavanja prihvatanja.

     Govor može da dovede do konstruktivne promene, ali mora biti pravi način govora. Isto važi i za roditelje, od toga kako govore sa svojom decom, zavisi da li pomažu ili ne. Način komunikacije i odgovarajuća vrsta poruke koja se šalje čine da se odrasli i deca bolje osećaju, ohrabruju ih da izražavaju emocije, jačaju osećanje lične vrednosti, smanjuju osećanje ugroženosti ili straha, olakšavaju rast i konstruktivnu promenu.

 

Neverbalno saopštavanje prihvatanja

    Poruke upućujemo svim kanalima komunikacije, verbalno (rečima i govorom) i neverbalno. Neverbalne poruke se saopštavaju gestovima, telom, izrazom lica i drugim načinima ponašanja. Ako odmahujete rukom detetu, prozumačiće taj gest kao : „Ne“,  „Nemam vremena“. Ako zamahnete dlanom okrenutim ka sebi dete će taj gest najverovatnije opaziti kao „Dođi“. Prvi gest saopštava neprihvatanje, drugi prihvatanje.

Pokazivanje prihvatanja nemešanjem

    Roditelji mogu da pokažu da dete prihvataju tako što se ne mešaju u segmente igre. Tačnije, uplitanje, mešanje u stvaranje produkta ili razvijanje igre deteta u smislu korekcije i nametanje sopstvene ideje a da dete to nije tražilo („Evo kako zamak treba da izgleda“, „Daj da ti tata pomogne da napraviš lepu kuću“) šalje poruku neprihvatanja detetovog rešenja. Neretko se sreće dete koje i ne želi da pokuša da nešto nacrta ili napravi jer nema vere u sopstvene mogućnosti ili sposobnosti.

 

Verbalno saopštavanje prihvatanja

     Ljudima je potrebna verbalna interakcija. Očigledno, roditelji se moraju obraćati svojoj deci i razvijati bliski odnos. Govor je bitan, ali je takođe bitno kako roditelj govori svom detetu, i kako reaguje na ono što mu dete govori. Kada roditelj kaže nešto detetu, on obično kaže nešto o detetu. Zbog toga komunikacija sa detetom ima veliki uticaj na dete i odnos koji roditelj i dete imaju i razvijaju. Svaki put kada roditelj kaže nešto svom detetu dodaje po jednu ciglu koja određuje odnos koji se gradi. Dete postepeno gradi sliku o tome kako ga roditelj opaža kao ličnost.

    Jedan od najdelotvornijih i najkonstruktivnijih načina reagovanja na poruke deteta o osećanjima i problemima je „poziv da se kaže još više“. Takve reakcije ne saopštavaju nikakve ideje ili sud slušaoca, već pozivaju dete da podeli svoje ideje i osećanja. Takve reakcije otvaraju „gvozdena vrata“ i pozivaju na razgovor, a neke od njih su:

  • „Pričaj mi o tome“;
  • „Voleo bih da to čujem“;
  • „Reci mi malo više o tome“;
  • „Volela bih da čujem kako ti to razumeš“;
  • „Da li bi voleo/la da govoriš o tome?“;
  • „Razmotrimo to“;
  • „Da čujem šta ti na to imaš ka kažeš“;
  • „Ispričaj mi celu priču“;
  • „Reci, slušam te“;
  • „Izgleda da o tome imaš nešto da kažeš“;
  • „Deluje mi da ti je to važno“.

Takvi pozivi na razgovor drugoj osobi ili detetu olakšavaju, ohrabruju da se započne ili nastavi razgovor. Takve reči nisu saopštavanje sostvene poruke, nisu zapitkivanje, deljenje saveta, podučavanje, moralisanje i slično. Ti jednostavni iskazi nose poruku prihvatanja i uvažavanja ličnosti i poručuju:

  • „Imaš pravo da izraziš kako se osećaš“;
  • „Poštujem te kao osobu sa određenim idejama i osećanjima“;
  • „Mogao bih nešto da naučim od tebe“;
  • „Želim da čujem kako ti gledaš na te stvari“;
  • „Zainteresovan sam za tebe“.

Kome ne bi prijale ovakve poruke? Koja odrasla osoba se ne bi osećala dobro kada joj drugi poruče da je vredna pažnje, cenjena, prihvaćena, značajna, zanimljiva? Deca se u tom pogledu nimalo ne razlikuju. Ponudite im verbalni poziv a onda se sklonite sa njihovog puta ekspresije. U tom procesu možete mnogo saznati o deci i sebi samima.

 

Iz priručnika

 Gordon, T. (2006). Umeće roditeljstva. Beograd: Kreativni centar

 

Značaj odnosa vaspitača i dece