Aktivno slušanje

Aktivno slušanje

     Kad god dete odluči da komunicira sa svojim roditeljem ono to čini zbog neke potrebe. Gotovo uvek je to zbog nečega što se njemu ili u njemu dešava. Dete želi nešto, oseća neku nelagodu, doživljava neku emociju (pozitivnu ili negativnu) i tada se obraća roditelju.

     Mnogo delotvornije od pasivnog slušanja (ćutanja) je aktivno slušanje koje povezuje „pošiljaoca“ i „primaoca“ poruke. Primalac je aktivan u tom procesu podjednako kao pošiljalac.

     Aktivno slušanje je moćan metod pomaganja drugoj osobi da reši problem, pod uslovom da slušalac prepušta toj osobi da sam traži rešenje svog problema. Odgovornost za rešavanje problema treba prepustiti detetu. Kod aktivnog slušanja primalac pokušava da razume šta je to što pošiljalac oseća i šta njegova poruka znači. Svoje razumevanje on izražava rečima (šifrom) i vraća je pošijaocu na odobravanje. Primalac ne šalje svoju poruku – poput ocene, mišljenja, saveta, logike, analize, pitanja. On uzvraća samo time što doživljava značenje pošiljaočeve poruke – ni manje ni više.

       Aktivno slušanje pomaže detetu da prestane da se plaši negativnih osećanja. Kada roditelj aktivnim slušanjem pokaže detetu da prihvata njegova osećanja, time mu pomaže da ih i ono samo prihvati. Osećanje da nas je neko saslušao i razumeo nužno čini da osetimo toplinu prema tome ko nas sasluša. Posebno su deca osetljiva na te znake ljubavi. Slična osećanja se bude i u osobi koja sluša – i ona oseća toplinu i bliskost. Dok s uživljavanjemi aktivno sluša, ona počinje da razumeva drugu osobu, da ceni njen način gledanja na stvari. Roditelji koji nauče aktivno da slušaju otkrivaju novu vrstu uvažavanja, dublje osećanje brige, a za uzvrat i dete počinje slično da se oseća prema roditelju.

      Aktivno slušanje olakšava detetu da reši problem. Poznato je da ljudi lakše promišljaju o problemima i dolaze do rešenja ako mogu da iskažu šta ih muči, a ne samo da motaju misli po glavi. Budući da aktivno slušanje delotvorno olakšava razgovor, detetu pomaže da traga za rešenjem svog problema.

      Aktivno slušanje utiče na to da i dete počne da sluša šta to njegov roditelj misli i oseća. To je univerzalna pojava, deca se lakše otvaraju za poruke svojih roditelja ukoliko roditelji najpre njih pažljivo saslušaju. Kada se roditelj žali kako ga deca ne slušaju može se pretpostaviti da sam roditelj nije postavio dobar primer/model ponašanja.

Aktivno slušanje čini decu samostalnijom, pomažemo detetu da postane odgovorno i samostalno. Roditelji koji aktivno slušaju detetov problem lako zapažaju kako dete počinje samostalno da rasuđuje. Ono samo kreće u analizu problema i često dođe do konstruktivnih rešenja. Aktivno slušanje ohrabruje kod deteta samostalno razmišljanje, postavljanje dijagnoze problema, otkrivanje vlastitih rešenja. Aktivnim slušanjem detetu ukazujemo poverenje, a uputstvima mu ukazujemo nepoverenje i oduzimamo pravo da samo rešava svoje probleme.

Aktivno slušanje nije jednostavna tehnika koju roditelj može da izvuče iz svoje „torbe sa alatom“ kad god dete ima problem, već je metod kojim se pokreće niz važnih stavova. Bez tih stavova i sam metod će retko biti uspešan, svešće se na mehaniku, na nešto isprazno i neiskreno.

 

Komponente bez kojih se ne može biti aktivan slušalac:

• Želja da se čuje šta dete ima da kaže, biti voljan da se odvoji vreme za slušanje;
• Spremnost da se prihvate detetova osećanja onakva kakva su, ma koliko ona bila različita od osećanja roditelja, ili od osećanja za koja mislite da dete „treba“ da ih ima;
• Znanje o tome da su osećanja prolazna a ne trajna. Osećanja se menjaju, i izražavanje osećanja ne znači da će ona ostati zauvek u detetu;
• Sposobnost da doživite dete kao osobu koja je nezavisna i sa vlastitim osećanjima odvojenim od roditeljskih.

 

      Aktivno slušanje od slušaoca očigledno iziskuje da suspregne svoje misli i osećanja kako bi mogao isključivo da se posveti slušanju poruka deteta. Neophodno je tačno razumeti poruku a da bi roditelj razumeo poruku na način koji je dete razume potrebno je da se stavi u detetov položaj (u njegov referentni okvir, u njegovo poimanje stvarnosti) i tek onda će razumeti značenje koje je pošiljalac nameravao da pošalje.

      Da bi se tačno razumelo šta druga osoba misli ili oseća, da bismo bili kadri da stanemo u taj ugao i da vidimo svet onako kako ga ona vidi – mi se kao slušaoci izlažemo riziku da promenimo sopstveno mišljenje i stavove. Drugim rečima, stvarnim razumevanjem ljudi se stvarno menjaju. Biti otvoren za iskustvo drugoga znači izložiti se mogućnosti menjanja sopstvenog iskustva. Osoba nesigurna u sebe ne može sebi da dopusti da bude izložena idejama i stanovištima različitim od sopstvenih. Fleksibilna osobane plaši se promene, a deca fleksibilnih roditelja pozitivno reaguju na spremnost svojih roditelja da se menjaju i prilagođavaju sopstvene uvide uzimajući u obzir i slušajući osećanja deteta.

      Aktivno slušanje je najprikladnije primeniti kada dete otkrije da ima problem. Roditelj to obično otkrije kada vidi da dete pominje svoja osećanja. Sva deca se suočavaju sa situacijama koje nose razočarenja, osujećenja i frustracije: sa problemima sa roditeljima, braćom, sestrama, prijateljima, okruženjem i sa problemima sa samim sobom. Deca koja nađu pomoć u rešavanju svojih problema sačuvaće svoje mentalno zdravlje i nastaviti da stiču veću snagu i samopouzdanje.

 

 

Iz priručnika

 Gordon, T. (2006). Umeće roditeljstva. Beograd: Kreativni centar