Zašto je uvažavanje individualnih različitosti važno?

Zašto je uvažavanje individualnih različitosti važno?

• Zato što su sva deca različita;
• Zato što svako dete ima pravo da bude prihvaćeno sa svim svojim različitostima;
• Zato što dete koje je prihvaćeno i uvaženo, prihvata i uvažava druge;
• Zato što deca napreduju i uče samo u sredini u kojoj se dobro osećaju i u kojoj su uvažena i prihvaćena;
• Zato što je različitost prilika da deca uče jedna od drugih.

 

Uvažavanje različitosti je prihvatanje i poštovanje osobenosti, sličnosti i razlika, i svih različitih aspekata identiteta.

Deca su svesna različitosti od najranijeg uzrasta. Bebe prepoznaju i razlikuju poznate od nepoznatih osoba. Deca sa dve godine uočavaju razlike u fizičkom izgledu, razlikuju dečake i devojčice. Već sa tri godine deca imaju svest o tome da druge osobe pripadaju određenim grupama. Na uzrastu od treće do pete godine se formiraju stavovi o osobama koje se razlikuju. U procesu formiranja stavova značajnu ulogu imaju odrasli. Važno je znati da su opažanje različitosti i generalizacija prirodni i očekivani razvojni proces, ali stvaranje negativnog odnosa prema različitostima nije. Tačnije, deca uočavaju razlike, ali njihov stav prema razlikama  zavisi od stava odraslih sa kojima su deca u kontaktu.

Socijalno upućivanje je proces tokom kojeg dete „čita“ signale koje odrasli emituju u određenoj situaciji. Signali ukazuju i usmeravaju ponašanje deteta. A stavovi odraslih ne moraju biti eksplicitno izraženi da bi dete formiralo pozitivan ili negativan stav.

Korisno je razgovarati o razlikama koje postoje među ljudima. Iako je važno da deca razumeju sličnosti koje nas povezuju, podjednako je važno i da deca budu svesna na koje sve načine se ljudi razlikuju. Odrasli strahuju da će isticanje različitosti dovesti do negativnog stava prema razlikama, međutim biti svestan razlika ne uključuje nužno i strah, ismevanje. Naprotiv, svest o razlikama je prvi korak ka uvažavanju i prihvatanju istih. Stav odraslih prema različitim osobinama i karakteristikama ne bi trebalo da bude ni pozitivan, niti negativan. Cilj nije ni veličati, ni strahovati i odbacivati sve ono što se od nas razlikuje.

Kada se govori o fizičkom izgledu (visina, boja kože, boja očiju), razlike među ljudima postoje kao odraz različitih genotipa i kao biološka datost bi trebalo da budu prihvaćene. Varijabilnost u domenu kognicije, ponašanja, afekta, motivacije itd. je rezultat složenijih mehanizama, i ona se kao takva prihvata u obimu i obliku u kojem je prisutna.

Prihvatiti dete sa svim njegovim osobenostima znači podržati identitet tog deteta. Formiranje identiteta je proces koji u velikoj meri zavisi od sredine i socijalnih odnosa u njoj. U prihvatajućem okruženju dete na pitanja Ko sam ja? i Da li je dobro biti ja? dobija podržavajući odgovor. Međutim, socijalna sredina ne prihvata uvek jedinstvenost identiteta deteta. U neprihvatajućem okruženju dete na pitanja Ko sam ja? i Da li je dobro biti ja? dobija odbacujući odgovor. U neprihvatajućem okruženju dete se ne razvija i napreduje nesmetano, i ne nauči na prihvata i uvažava sebe i druge.

Negativan stav odrasle osobe prema detetu čiji se postupci i osobine razlikuju od dominantno zastupljenih nije opravdan ni u jednoj situaciji. Postupci odrasle osobe u slučaju opaženih ugrožavajućih i povređujuih postupaka deteta ne bi trebalo da budu rezultat negativnog stava (koji u svojoj definiciji podrazumeva relativno trajnu konstrukciju), već rezultat prepoznavanja potrebe deteta i usmeravanje.

I zato je nephodno da naučimo da se svi razlikujemo u nekom obimu, i da je diverzitet bogatstvo. Razlikujemo se: u načinu ispoljavanja emocija, reakcijama na stresne situacije, ulogama u socijalnom okruženju, sposobnostima, afinitetima, fizičkom izgledu itd. A uvažavanje i prihvatanje različitosti je mehanizam koji osigurava svakom detetu ostvarivanje i razvijanje svih nasleđenih i stečenih potencijala.

 

Slađana Vasiljević,

Stručni saradnik - pedagog