KARAKTERISTIKE RAZVOJA  DETETA PREDŠKOLSKOG UZRASTA
KARAKTERISTIKE RAZVOJA DETETA PREDŠKOLSKOG UZRASTA

Tokom faze razvoja koja se vezuje za period predškolske dobi, deca rastu i jača su fizički, razvijaju se i postaju sposobnija, razvijaju psihičku i socijalnu nezavisnost, odlučnost, i poseduju ogromne količine energije. Aktivna su na svakom polju. Primarni razvojni zadatak u ovom periodu je razvoj autonomije i raznovrsnih veština i znanja. Roditelji primećuju da se njihov predškolac postepeno odvaja od njih i navikava na njihovo odsustvo, istovremeno predškolac želi i razvija nezavisnost, kontrolu i autonomiju. Kod dece koja ne razviju nezavisnost i autonomiju, kao rezultat se javljaju osećanja stida i nesigurnosti. Uloga roditelja, između ostalog, je u podržavanju i jačanju dečjeg razvoja. Roditelj ne bi trebalo da sputava dete u pokušaju da istražuje, eksperimentiše, i savlada veštine bitne za samostalnost. Međutim, neophodno je da roditelj istovremeno zaštiti i uči dete o svakodnevnim opasnostima.

U narednim segmentima prema aspektima razvoja biće predstavljene karakteristike i uobičajeni problemi u ponašanju dece sa preporukama za postupanje.

SOCIJALIZACIJA

Tri dominatna faktora u socijalnom razvoju predškolca su porodica, vršnjaci i igra. Igra sa vršnjacima, i sami vršnjaci pored roditelja postaju izvor znanja i povratnih informacija, ali i merilo za poređenje i izvor uticaja. U porodicama sa dvoje i više dece, braća i sestre postaju vodeći participanti socijalnih aktivnosti predškolca. Sama interakcija je nekada kooperativna, nekada agresivna. Međutim, nezavisno od prirode interakcije, deca pomoću iste razvijaju shvatanje i razumevanje socijalnih odnosa, osećanja, namera i potreba drugih osoba. Starija deca su često model po kojem mlađa deca usvajaju socijalne veštine i roditeljska očekivanja. Međutim, ako starija deca imaju potrebu da zasene mlađu decu-kod njih može biti blokiran razvoj određenih socijalnih veština. Iz tog razloga potrebno je da roditelji prepoznaju i adekvatno odgovore na potrebe svakog deteta zasebno. Pored igre sa braćom i sestrama, igra i interakcija sa vršnjacima iz okoline je izuzetno bitna, čime se obezbeđuje dodatni prostor za istraživanje i usavršavanje veština i kanala komunikacije, različitih modela ponašanja, i ohrabruje razvoj jezika i kreativnosti. Sposobnost predškolca da razume nameru drugih osoba, i da napravi razliku između namernog i slučajnog čina je vitalna za socio-emocionalni razvoj. Jer, ispravna procena doprinosi boljoj komunikaciji sa vršnjacima i adekvatnoj reakciji na ponašanje drugih osoba (npr. reakcija deteta kada vršnjak slučajno sruši kulu od kocaka).

Tipični pojava i univerzalni problem koji se javlja u sferi socijalnog razvoja je rivalstvo među braćom i sestrama. Obično je reč o negativnim emocijama, ljubomori i takmičenju, i može se ispoljiti u obliku verbalne i neverbalne agresije. U takvim okolnostima preporučljivo je:

  • pohvaliti i odati priznanje svakom detetu posebno za njihova individualna postignuća i ponašanja (što sprečava ljubomoru);
  • provoditi vreme sa svakim detetom posebno, što je izuzetno bitno kada u porodicu stigne prinova;
  • pohvaliti decu kada sarađuju i igraju se kooperativno;
  • biti pozitivan model ponašanja u rešavanju konflikata: miran razgovor o problemu, slušanje sagovornika i traženje zajedničkog rešenja za problem. Deca više i bolje uče iz onoga što vide, u odnosu na ono što čuju.

 EMOCIONALNI RAZVOJ

Dečje emocije su kratkotrajne, snažne, i nestabilne. Iako se rečnik predškolaca širi, oni uglavnom emocije izražavaju neverbalno i behejvioralno (skakutanje kod osećanja sreće, vrištanje i udaranje kod osećanja besa). Roditelj može da identifikuje dečja osećanja i time pomogne detetu da ih izrazi verbalno. Takođe u ovom periodu deca počinju da reaguju na tuđe emocije. Međutim, razumevanje tuđih emocija je limitirano dečjom percepcijom i fokusom na najočiglednije aspekte emocionalnog stanja, kao što su bes, tuga, sreća. Učeći po modelu, deca savladavaju ispoljavanje emocija, posebno besa.

Tipični problem koji se javlja u sferi emocionalnog razvoja je tantrum. Tantrumi su način na koji dete pokušava da se izbori sa zabranama i frustracijama. Međutim, tantrumi su zapravo stres za roditelje, jer se u tim situacijama kod roditelja javlja osećaj bespomoćnosti i besa. Uglavnom, roditelji blokirani svojim emocijama ne znaju kako da zaustave tantrum, te popuštaju pred dečjim zahtevima time ohrabrujući neželjeno ponašanje. Ako dođe do tantruma:

  • bez publike tantrum nema efekta; pod pretpostavkom da dete nije u opasnosti, stisnite zube i ignorišite neželjeno ponašanje;
  • budite dosledni u svojim postupcima i ne podležite manipulaciji, jer su tantrumi odlično sredstvo za kontrolu i manipulaciju. Ako se tantrum desi u javnosti, izborite se sa osećanjem sramote i zapamtite, i drugim roditeljima se to dešava;
  • uputite pohvalu detetu kada neadekvatno ispoljavanje emocija na zabranu ili frustraciju, zameni ispoljavanjem emocija na adekvatan način.

 RAZVOJ SAMOSTALNOSTI

Počev od druge godine, pa i ranije, deca razvijaju autonomiju, što se manifestuje čestim izgovaranjem rečce „ne“, insistiranjem da sve bude kako oni žele, i ponavljanjem i praćenjem rigidnih rituala (npr. sedenje na određenom mestu, na određenoj stolici). Deca počinju sve da rade samostalno, iz čega razvijaju jak osećaj zadovoljstva i ponosa, i razvijaju sliku o sebi kao biću sposobnom i kompetentnom da svoje potrebe samostalno zadovolji. Kontinuirano roditeljsko obeshrabrenje i kritika doprinose stvaranju osećanja nesigurnosti, sumnje u sebe i stida, a kao krajnji rezultat deca se uzdržavaju od isprobavanja i eksperimentisanja, učenja novih veština. Kasnije u životu, takva deca rastu u osobe koje se osećaju komforno samo u visoko strukruiranim okruženjima i situacijama gde je rizik od neuspeha minimalan. Razvoj inicijative takođe ide u skladu sa porastom autonomije, i sve većim boravkom deteta u različitim socijalnim sredinama u kojima dete razvija odgovornost za svoje postupke, ponašanje, igračke. Inicijativa kod dece se ispoljava u oblasti fizičkog delanja, intelektualnog (postavljanje pitanja, pričanje priča) i socijalnih odnosa (igra). Samokontrola i odlaganje zadovoljenja potreba, adaptacija na različite situacije, ponašanje na socijalno prihvatljiv način, i kontrola impulsa se takođe razvijaju oko druge godine života.

Uobičajen problem koji se javlja u ovoj sferi je tvrdoglavost i svojevoljnost deteta. Pomenuto ponašanje je razvojno uslovljeno i javlja se kao posledica sve veće samostalnosti. Bitno je razumeti da detetovo ponašanje nije rezultat želje da nervira roditelje, već ponašanje kojem je potrebno usmerenje:

  • Pružite priliku detetu da izrazi svoju volju unutar razumnih granica, ponudite detetu dva moguća rešenja između kojih ono treba da bira (npr. neka dete bira koju će jaknu obući pri odlasku kod lekara, ali ne i da li će ići kod lekara);
  • Izbegavajte pitanja na koja može da se odgovara sa „da“ i „ne“ (npr. umesto „da li hoćeš da ideš na spavanje?“, možete reći „vreme je za spavanje, koju knjigu želiš da ti čitam?“;
  • U ovom periodu deca se mogu igricama motivisati (npr. „da vidimo da li možeš da se obučeš dok izbrojim do 10“).

 Opšte preporuke roditeljima koje imaju dete predškolskog uzrasta

  • Ohrabrujte decu da istražuju i ispituju svet oko sebe;
  • obezbedite podršku i pažnju i budite spremni da je pružite kada Vam je traže;
  • obezbedite uslove i ohrabrujte igru deteta;
  • postavite razumne granice i ne dozvolite da se neprihvatljivo ponašanje nastavlja;
  • razgovarajte sa detetom i koristite reči koje može da razume.

 Slađana Vasiljević, stručni saradnik-pedagog

Didaktička tabla – „Otkrivalica“